Ђорђевић: Захвалност за бомбе које су нам послали
Београд, 04. новембар 2025. –
„Данас гледамо један од оних филмова у којима злочинац долази на место злочина, само што овога пута долази са дозволом за градњу и осмехом на лицу. Такозвани lex specialis о ‘ревитализацији’ Генералштаба није закон о обнови. То је закон о забораву. Један лепи, уредно спакован поклон за НАТО пакт, као гест захвалности за бомбе које су нам послали. Хвала им, кажу ови наши нови патриоти, сад ћемо ми све почистити, изравнати, и направити нешто модерно, стаклено, без трунке сећања.
Члан 2. Овде стоји да је ‘реализација пројекта од општег интереса за Републику Србију’. Сјајно. Значи, општи интерес је да уништимо место на коме смо страдали, да се додворимо онима који су га гађали, и да под фирмом ‘развоја’ претворимо симбол отпора у луксузну парцелу. Ако је то општи интерес, онда се Србија претворила у тржни центар који распродаје сопствену душу.
Члан 6. Инвеститор добија слободну трасу. Може да руши шта хоће, да чисти, гради, поставља, све уз благослов државе која је дужна да ‘без одлагања’ изда дозволе. Дакле, закон који поништава државу, јер овде држава више није контролор, него потрчко инвеститора. Нема јавног увида, нема жалбе, нема народа, али има ‘хитности’. Кад се руши национална част, увек је хитно.
Члан 7. Каже се да се зграде могу градити у фазама. Прво темељи, па ако се неко сети, и кров. Као да је реч о неком тржном центру на ободу града, а не о простору који је био симбол одбране. То вам је онај познати рецепт ове власти: прво сруши, па се после сетимо шта смо срушили.
Члан 9. Овде се обећава подизање меморијала. Меморијала коме, питам вас? Жртвама, или инвеститорима? Значи, прво ћемо да сравнимо рушевину, па да негде у углу поставимо плочицу, ‘Овде је некад био отпор’. То није меморијал, то је цинична декорација на гробу сопственог сећања.
Члан 10. Овај члан је кључ свега. Републички геодетски завод, на основу овог закона, уписује право јавне својине Републике Србије на тим непокретностима. Лепо звучи, зар не, ‘јавна својина’. Али превод гласи: власт може сама да одлучи шта ће бити с том земљом, без Народне скупштине, без јавности, без иједног грађанина. То је момент када држава престаје да буде власник и постаје извођач радова у корист туђег капитала.
Ово није ни закон о градњи, ни о култури. Ово је политички документ који брише идентитет једног народа. Иронија је да га предлажу исти они што свакодневно позирају са иконама и говоре о ‘одбрани традиције’. Само што је овај закон, највећа издаја те традиције.
Јер, ако Генералштаб, симбол бомбардовања и отпора, претворимо у пословни простор, ако се одрекнемо ожиљка као да га се стидимо, онда смо потписали капитулацију у миру. И зато, ово није lex specialis. Ово је lex срамоте.
„И свако ко дигне руку за овај закон, не гласа за развој Србије, него за брисање њеног памћења“, поручио је заменик председника ПОКС и народни посланик Републике Србије Владимир Ђорђевић.
