Ђорђевић говорио за угледни британски медиј о друштвеним и политичким тежњама нових генерација у Србији.
БЕОГРАД / ЛОНДОН – У тексту објављеном у британском медију Comment Central, под насловом „Serbia’s youth are looking west to escape Milosevic’s grim legacy” (Млади у Србији гледају ка Западу како би побегли од мрачног Милошевићевог наслеђа), Ђорђевић се осврнуо на политичку и друштвену реалност младих генерација у Србији, наглашавајући њихову јасну опредељеност ка европским интеграцијама и демократским вредностима.
Текст преносимо у целости:
Млади у Србији гледају ка Западу како би побегли од мрачног Милошевићевог наслеђа
Владимир Ђорђевић
Србија се налази на прекретници каква није виђена откако је Слободан Милошевић збачен са власти пре четврт века.
Годинама је моја земља деловала заробљено између два света – неспособна да одлучи да ли њена будућност лежи са демократским нацијама Запада или у грчевитом држању за политичке навике и геополитичке неодређености посткомунистичке ере.
Међутим, илузија да је ова ера прошла мора бити разбијена. Србијом данас влада потпуно иста политичка коалиција из најмрачнијих година Милошевићевог режима – исти савез радикала (данас преименованих у СНС) и СПС-а који је већ једном одвео земљу у изолацију и пропаст. Можда су променили одела, али срж механизма владања остала је потпуно идентична.
Сада, у великој мери захваљујући храбрости нове генерације младих Људи у Србији, коначно је дошао тренутак за коначни обрачун са овим оквиром.
Председник Александар Вучић је најавио да намерава да се повуче пре истека мандата, што би потенцијално могло да изазове и председничке и парламентарне изборе месецима пре рока.
Ако се то догоди, то неће бити само избори на којима се бира још једна влада. То би могао да буде тренутак када Србија коначно затвара поглавље које су отворили Милошевић и његови данашњи политички наследници, прихватајући сигурну, демократску будућност заједно са Европом и ширим западним светом.
Иронично, трагедија је била та која је упалила фитиљ.
Када се бетонска надстрешница на железничкој станици у Новом Саду урушила у новембру 2024. године, усмртивши 16 невиних људи, гнев јавности је у почетку био усмерена на одговорне за оно што су многи сматрали катастрофом која се могла спречити.
Тај гнев се брзо претворио у нешто много веће.
Протести који су уследили постали су општенационални захтев за искреношћу, одговорношћу и функционалним демократским институцијама.
Студенти су испунили улице. Универзитети су постали центри грађанског отпора. Захтевали су објављивање службених докумената, праве кривичне истраге, независне институције и заиста поштене изборе.
За разлику од претходних протестних покрета, ови студенти су свесно одбили традиционалну партијску политику. Организовали су се кроз демократске скупштине уместо кроз страначке штабове и инсистирали на томе да је ово покрет грађана, а не професионалних политичара.
Ипак, политика је дошла по њих.
Јер када стотине хиљада људи захтева поштену власт, транспарентне институције и нове изборе, политика неизбежно следи.
Невероватно је да нису остали сами.
Наставници, професори, адвокати, лекари, пензионисане судије, ветерани, бициклисти, мотоциклисти и бројне обичне породице стали су иза њих.
Можда је најприметнија слика модерне Србије била она када су паори паркирали своје тракторе око универзитета и протестних места како би заштитили младе демонстранте од застрашивања. То је моћан симбол нације која штити сопствену будућност.
Ово није револуција вођена идеологијом.
То је покрет који воде обични људи који једноставно желе да Србија функционише као нормална европска демократија.
Зато су ови избори од тако пресудног значаја.
Предуго је Србија живела са наслеђем те исте политике. Иако су се владе мењале, земља под садашњим руководством никада није у потпуности побегла од навика централизоване власти, институционалне слабости и бесконачног балансирања између Истока и Запада.
Данашња млађа генерација ствари види другачије.
Многи су студирали у иностранству. Путују широм Европе. Користе исту технологију, конзумирају исте медије и деле исте аспирације као млади у Лондону, Паризу, Њујорку или Берлину.
Њихови приоритети су посао уместо јефтиног национализма, прилика уместо политичког протекционизма, транспарентна власт уместо политичког театра.
Они желе да Србија постане земља чији успех не зависи од геополитичког маневрисања, већ од демократских институција, економског раста и владавине права.
Верујем да су у праву.
Као народни посланик у Скупштини Србије и заменик председника Покрета за обнову Краљевине Србије (ПОКС), дуго сам се залагао за то да Србија са самопоуздањем гледа ка Западу, остајући поносна на сопствену историју, веру и идентитет.
То значи ближу сарадњу са европским демократијама, одржавање снажних односа са Сједињеним Америчким Државама, јачање наших институција према највишим демократским стандардима и пуну улогу у европским институцијама.
Ово није позив на непријатељство према Русији, Кини или било коме другом.
Историјске и културне везе Србије увек треба поштовати.
Али пријатељство са било којом земљом никада не би требало да иде на штету наше демократске будућности.
Обнова уставне монархије у Србији чини део те шире визије вођене реформама.
Широм Европе, уставне монархије као што су Велика Британија, Шведска, Норвешка, Шпанија и Холандија показују како политички неутралан шеф државе може да обезбеди континуитет и стабилност, док изабраним владама препушта да управљају.
Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић у више наврата је јасно ставио до знања да не тражи престо осим ако му га српски народ слободно не понуди демократским путем. То је управо онако како и треба да буде.
Уставна монархија треба да уједињује породице и нацију, а не да их дели.
Међутим, одлука у потпуности припада српском народу.
Било да изаберу републику или уставну монархију, најважније је да Србија коначно изгради институције довољно јаке да уживају поверење јавности.
То је лекција студентског покрета.
Млади у Србији не траже савршенство. Они траже одговорност и искреност.
Пре свега, они траже земљу која припада својим грађанима, а не корумпираној политичкој класи.
Двадесет и шест година након пада Слободана Милошевића, док исти политички актери покушавају да нас убеде да алтернативе нема, Србија коначно има шансу да заврши демократско путовање започето у октобру 2000. године.
Историја ретко пружа другу шансу. Србија ову не сме да пропусти.
https://commentcentral.co.uk/serbias-youth-are-looking-west-to-escape-milosevics-grim-legacy
